Od njih se očekuje da
izvuku svet iz krize

Ključ Obaminih mera za borbu protiv krize bio je da javnu potrošnju finansiraju velike korporacije, odnosno najbogatiji slojevi stanovništva, tako što će plaćati veće poreze. Kritičari su smatrali da takvim merama američki predsednik ide suviše u levo. Obamin plan, naime, polazi od takozvane Kejnzove teorije, čija je osnova intervencija države kada ekonomija upada u recesiju. Američka praksa se, međutim, do sada oslanjala isključivo na oprečnu teoriju „nevidljive ruke“ Adama Smita, odnosno devize da će tržište samo po sebi sve urediti.

Kako je finansijski kolaps počeo hipotekarnom krizom u SAD, Obama je lansirao i plan za subvencionisanje hipotekarnih kredita, vredan 275 milijardi dolara. Cilj je bio da se zaustavi talas prinudnih prodaja kuća građana koji ne mogu da otplate kredite. Time je Obama donekle smirio i dužnike, ali i ulagače. Već posle vesti da američki predsednik ima novi plan, i pre zvanične prezentacije istog, indeksi na Volstritu su skočili.

Za razliku od SAD, koja je optuživana za izazivanje krize, Evropska unija se našla na udaru kritika da nije ozbiljno shvatila krizu i da ne preduzima efikasne mere da uđe u koštac s njom. Države članice su rešile da stvar uzmu u svoje ruke da ne bi doživele reprizu tridesetih. To je donekle otreznilo Brisel, koji se pribojavao da bi nekoordinisana akcija država članica EU mogla da vodi riziku od ponavljanja grešaka iz „Velike depresije”, kada je u prvom planu bio protekcionizam i ekonomski nacionalizam. Evropska komisija je zato krajem prošle godine formirala grupu za finansijski nadzor koju će takvu praksu da preseče tasko što če doprineti finansijskoj stabilnosti na nivou cele EU. Komisija je na čelo grupe postavila svetski priznatog ekonomskog eksperta Žaka de Larosijera (Jacques de Larosire).

Za razliku od Nemačke, Francuske i Velike Britanije, koje, iako najuticajnije članice EU, prvenstveno tragaju za rešenjima koje bi smirile nezadovoljstva njihovih građana, De Larosijer u prvi plan stavlja nadnacionalni koncept borbe protiv krize: „EU treba da posluži kao primer dobre finansijske regulative i nadzora. Ali mi i dalje imamo razuđen finansijski sistem. Ako se potrudimo da što pre uredimo taj sistem, Evropa će moći da govori jednim glasom i da obezbedi sebi znatan uticaj na finansijskom polju u okviru G20“, poručivao je De Larosijer. Tražio je od Evrope da batali komplikovane propise i uvede efikasna pravila kojima bi se uredilo finansijsko tržište.

Larosijer je predložio formiranje evropskog saveta za sistemski rizik i evropskog sistema finansijskih kontrolora, što je Komisija, posebno njen predsednik Žoze Manuel Barozo (José Manuel Barroso) zdušno prihvatila. Finajsijski sektor je bio jedan od glavnih pokretača stvaranja jedinstvenog evropskog tržišta devedesetih godina prošlog veka, ali je zbog slabog nadzora doveo ekonomiju do zastoja. Upravo dva tela, čije je formiranje predložila Larosijerova grupa, trebalo bi da izdaju rana upozorenja od šireg rizika, daju preporuke kako se nositi sa rizikom i opreme Uniju nadnacionalnim sistemom kontrole. Ideja će tek zaživeti, ali predstavlja prvu veliku meru na nivou Evrope koja treba da pomogne finansijskim sistemima zemalja članica.

Evropska ČVRSTA RUKA

De Larosijer je skoro osamdeset godina star i njegova energija i iskustvo se duboko cene u evropskim krugovima. Kada je Briselski ekonomski forum, vodeća platforma Evropske unije za diskusiju o ekonomskim pitanjima, održao sesiju u maju ove godine, biznismeni, guverneri i eminentni međunarodni stručnjaci s nestrpljenjem su čekali da čuju prognoze Žaka de Larosijera. Počeo je kao državni činovnik, a neretko je postavljan na čelna mesta institucija kojima je bila potrebna čvrsta ruka da izađu na kraj s krizom. Tako se, na primer, obreo na čelu Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) 1993. godine, čiju je reputaciju tada narušio prvi predsesnik EBRD Žak Atali (Jacques Attali). De Larosijer je napustio funkciju predsednika EBRD 1998. godine, nakon što je banci povratio kredibilitet i reputaciju. Direktor Međunarodnog monetarnog fonda bio je od 1978. do 1987. godine, a zatim do 1993. godine guverner Francuske banke. Bio je i jedan od ključnih aktera formiranja Ekonomske i monetarne unije (EMU) Evropske unije. Kako je kriza uzimala danak u SAD, sve oči su bile uprte u američku berzu, a tek retki ekonomski stručnjaci su upozoravali da će u finansijski ambis potonuti najpre najsiromašnije zemlje sveta, u kojima su cene životnih namirnica naglo počele da rastu. Među takvima je bio predsednik Svetske banke, Robert Zelik, koji je još pre godinu dana pozvao bogate zemlje da povećaju programe pomoći siromašnim zemljama i obezbede najmanje petsto miliona dolara za hitnu pomoć u hrani zemljama u razvoju. „Dok mnoge ljude brine kako da napune rezervoare svojih automobila, daleko veći broj ljudi širom sveta bori se da napuni svoj stomak. To postaje sve teže svakoga dana”, govorio je Zelik, ulivajući nadu nerazvijenim afričkim i azijskim zemljama da neće biti zapostavljene u uslovima svetske ekonomske krize. Upravo za jedan od prvih poteza kada je postavljen na čelo Svetske banke, Zelik je izabrao obezbeđivanje sredstava u ukupnoj vrednosti od 1,2 milijarde dolara zemljama u razvoju, koje su se usled narastajuće krize suočile sa visokim cenama osnovnih prehrambenih proizvoda i energenata. Predložio je da se za potrebe ekonomske saradnje oformi posebna grupa zemalja koja će, uz G8, obuhvatiti i države poput Indije, Meksika, Brazila, Saudijske Arabije… „Nećemo kreirati novi svet, obnovićemo stari. On mora da bude fleksibilan i da se stalno razvija. I drugi mogu biti uključeni, posebno ako su spremni da preuzmu odgovornost”, isticao je Zelik. Nova grupa zemalja bi, kako tvrdi, morala da bude u stalnom kontaktu putem video konferencija. To znači da je svetu potrebno nešto nalik „Fejsbuku” za međunarodnu ekonomsku diplomatiju, predložio je Zelik. Robert Zelik je na čelo Svetske banke došao u leto 2007. umesto Pola Volfovica (Wolfowitz) koji je bio prinuđen na ostavku dve godine pre isteka mandata, zbog skandala izazvanog velikom povišicom i unapređenjem koje je obezbedio životnoj saputnici. Kako je Volfovic uveo banku u krizu, od novopostavljenog predsednika očekivalo se da toj instituciji povrati ugled. Zelikova profesija je advokatura, ali je do sada pokazao značajno iskustvo u sferi ekonomije. Pre nego što je postavljen za prvog čoveka Svetske banke, vodio je Njujoršku investicionu kompaniju „Goldmen Saks“, a bio je i američki predstavnik u Svetskoj trgovinskoj organizaciji od 2001. do 2005. godine, kada je pomogao da se pokrenu pregovori u Dohi. Radio je na nizu sporazuma o slobodnoj trgovini i nadgledao trgovinske razgovore sa zemljama Centralne Afrike, Vijetnamom, Jordanom, Dominikanskom republikom i drugim državama.

“FEJSBUK“ EKONOMIJA

Da bi Zelikove ideje o podeli odgovornosti za svetski ekonomski poredak između SAD, s jedne, i Kine i Indije, s druge strane, mogle da se pretoče u realnost, ključni posao u Svetskoj banci poverio je – Kinezu. Za prvog potpredsednika i prvog ekonomistu najznačajnije finansijske institucije Zelik je predložio Džastina Jifu Lina, pragmatičnog kineskog ekonomskog eksperta sa zavidnom međunarodnom reputacijom, koji uspeh u reformama i izasku iz krize vidi u sposobnosti ili nesposobnosti vlada da se uhvate u koštac sa tim reformama. Argumente pravda velikim privrednim uspehom Kine, gde je zbog efikasnih reformi u proteklih trideset godina seosko siromaštvo opalo sa 30,7 odsto na 1,6 odsto, dok je 2003. godine ta zemlja zabeležila najbrži ekonomski rast u svetu, jer se tempo privrednog rasta povećao na devet odsto.

Čitajte više u štampanom izdanju magazina Brandomania